| |
Događaj koji se odigrao u Beogradu prošle nedelje bio je pre svega plod saradnje između ljudi iz Genetic music-a i lokalnih entuzijasta, i kao takav, on je, i pored izvesnih organizacijskih manjkavosti, ipak doneo jednu svežu, zdravu underground energiju.
Deceniju koja je na izmaku obeležio je pre svega veliki povratak 80-ih - neplanirani rivajvl, koji se u jednom trenutku potpuno oteo kontroli. Iako od samog početka nikome nije bilo jasno gde se završava ironija, a gde počinje nostalgija, ovaj nenadani fenomen je nekako uspeo da se izbori za sopstveni paroksizam, izazivajući pritom niz drugih rivajvlova, na ovaj ili onaj način povezanih sa 80-im, a neretko i sa 70-im i 60-im, tako da na kraju opet nikom nije bilo jasno da li je u pitanju stvarna revitalizacija ili još jedan ćorsokak, rivajvl same ideje rivajvla. Ali nije ni bitno, jer postojalo je sasvim dovoljno povoda za radovanje: Gigolo records su napravili electroclash bum, Tuxedomoon su krenuli na turneju sa DJ Hell-om; Factory records su dobili svoje zasluženo mesto u istoriji, o Ian-u Curtis-u je čak snimljen biopic; gitare su ponovo zazvučale drugačije, a stari, analogni sintisajzeri više nisu skupljali prašinu po podrumima.
Jedan od pod-fenomena kojem su gorepomenuta previranja udahnula potpuno novi život je i opskurna elektronska subkultura, u direktnoj vezi sa new wave i post-punk nasleđem, žanrovski objedinjena pod imenom minimal wave, odnosno minimal electronic ili prosto minimal (a čiji žanrovski raspon zapravo ide od synthpop-a preko coldwave-a i electropunk-a do eksperimentalnih elektronskih formi). Skoro potpuno zamrla tokom 90-ih, ona poslednjih godina doživljava pravu renesansu, u potpunosti obnavljajući duh kasetne kulture 80-ih, uglavnom kroz malu mrežu fanatičnih zaljubljenika. U Evropi odavno postoji nekoliko renomiranih nezavisnih izdavača (Genetic music, Enfant Terrible, Kernkrach), a u Americi već neko vreme deluju izvanredni Wierd records, koji su potpuno srušili mit o minimal-u kao o ekskluzivno evropskoj muzici. Kod nas takođe postoji mala ali složna komuna (Ilegalne Emocije, Videododir, Margita je mrtva, Sixth June, Secret Man, Zastranenie), jednim delom tesno povezana sa aktivnostima sada već legendarnih Cold Trinity i promoterske družine Parafin.
Događaj koji se odigrao u Beogradu prošle nedelje bio je pre svega plod saradnje između ljudi iz Genetic music-a i lokalnih entuzijasta, i kao takav, on je, i pored izvesnih organizacijskih manjkavosti, ipak doneo jednu svežu, zdravu underground energiju.
Ilegalne Emocije
Iako je početak bio najavljen za 21h, satnica na plakatu nije uspela da zavara nikog tako da je većina ljudi počela da se pojavljuje tek oko 22h. Publika, koliko sam uspeo da primetim, uglavnom tvrdo fanovsko jezgro, eventualno poneki zalutali ljubitelj noćnog života. Klub je bio solidno popunjen, s tim što je broj ljudi, kako je vreme odmicalo, varirao (otprilike negde između 70 i 100).
Nešto posle jedanaest na binu su izašle Ilegalne Emocije - Dinka odenuta u gradski spleen i klabersku histeriju, a Nitkov u svoj naopaki outfit. U početku su imali malih problema sa zvukom (uglavnom mikrofonija), a i vokal se slabije čuo sve vreme, ali ove tehničke trivijalnosti nisu uspele da ih spreče u isporučivanju solidne količine electropunk divljaštva. Vrlo energičan, sirov i inteligentan nastup, od nekih tridesetak minuta, skoncentrisan uglavnom oko novog repertoara, koji očigledno pomera granice žanra prema nekakvoj psihodeličnoj ivici (u tom smislu posebno bih izdvojio haotičnu, nepredvidivu „Super klabber“). Od starih stvari izveli su dve standardne obrade, i to na samom početku, „She’s lost control“ Joy Division-a i „Ja sam tvoj“ odnosno „Baladu o tvrdim grudima“ Dobrih dečaka, kao i „Hell on XTC“ u nešto izmenjenoj verziji.
Sixth June
Za razliku od Ilegalnih Emocija, Sixth June, koji su nastupili sledeći, delovali su potpuno zadovoljni granicama koje im je nametnuo žanr, u njihovom slučaju synthpop. Ovaj elektronski duo (Lidija i Laslo), nastao na ruševinama nekadašnjih Format A -3, očigledno ne pokazuje neke veće ambicije po pitanju istraživanja zvuka, ali očigledno uživa u onome što radi i to zadovoljstvo ume da podeli sa publikom. Nisam nešto previše upoznat sa njihovim materijalom, ali definitivno su zvučali raskošnije nego poslednji put kad sam ih gledao uživo. Tekstovi su im uglavnom na engleskom i povremeno na srpskom (ako sam dobro čuo, pošto je vokal ponovo bio prokleto tih u odnosu na ostatak!), a i isto tako i zvuk - u pesmama na engleskom podsećaju na Depeche Mode, tačnije na čitavu tu generaciju bendova iz kasnih 80-ih inspirisanih Depeche Mode-om, a u pesmama na srpskom na Videosex. Korektan nastup od nekih četrdesetak minuta, bez većih zamerki, osim par tehnikalija koji se tiču već pomenute jačine vokala i samog zvuka koji je na momente bio malo mutan, kao i video projekcija koje zbog skučenog prostora na bini nisu mogle da dođu do izražaja.
TV Set
Na početku svog nastupa Roger Semsroth (inače iz legendarnih Bakterielle Infektion) je pomenuo da mu je ovo drugi put da nastupa pod imenom TV Set (što je zapravo varijacija od Television Set, kako se originalni projekat zove). U svakom slučaju, Semsroth je isporučio sjajan set te večeri, što je osetila i publika koja je konačno počela propisno da se otkravljuje. A bogami se i zvuk popravio. Slično kao i Bakterielle Infektion, i ovaj projekat se može opisati kao „školski“ predstavnik minimal-a - srž njegovog izraza čine jednostavni, jezgroviti paterni (koje je Semsroth uživo dodatno bojio raznoraznim zvucima), s tim što TV Set možda više zvuči coldwawe-rski, u odnosu na Bakterielle Infektion, koji se pre svega oslanjao na neue deutsche welle. Repertoar je i po pitanju izbora pesama i po pitanju minutaže (oko 40-45 minuta) bio savršeno izbalansiran u jednu dinamičnu, plesnu celinu („Cold wave“, „The City“, „Television set“, „Normal day“...) koja je samo u jednom trenutku bila blago, smisleno narušena sa „Protect and survive“ (u pitanju je pesma Civil Defence Programme-a, još jednog Semsroth-ovog projekta). Sve u svemu, bilo je to više nego dobro zagrevanje za ono što je sledilo.
Absolute Body Control
Posle malo duže pauze, za vreme koje smo gledali video projekciju Absolute Body Control logoa na „video zidu“, koji je konačno profunkcionisao zahvaljujući bini na kojoj nije bilo nikog, pojavljuju se i zvezde večeri, Dirk Ivens i Eric Van Wonterghem. Nakon kratkog uvoda, odmah prelaze u „Melting away“ i publika, već dobro zagrejana nastupom TV Set-a, oduševljeno pozdravlja autentične prvoborce onog vremena (inače ovo je drugi po redu nastup Absolute Body Control-a u Srbiji, prvi se dogodio prošle godine u okviru Exit-ove„Elektrane“). Dok Eric opušteno okreće knobove u uglu, Dirk ne staje nijednog trenutka, dodatno animirajući publiku svojim savršenim mašinsko-plesnim pokretima, koji verovatno bolje ilustruju njihovu muziku od bilo koje video projekcije (za koju smo ionako ponovo bili uskraćeni zbog već pomenutog problema sa prostorom na bini). Ređaju se jedna za drugom „Figures“, „I wasn’t there“, „Give me your hands“, „Love at first sight“. Zvuk je maltene savršen, kako u tehničkom, tako i u svakom drugom smislu - sve (u smislu autentičnosti) zvuči kao sa kasete. Atmosfera ne pada ni jednog trenutka, publika sumanuto pleše, neki čak i pevaju. Negde u drugoj polovini koncerta sviraju „Is there an exit?“ i turobnu „Never seen“, da bi posle nešto malo više od sat vremena završili sa „Into the light“. Nakon kraćeg dozivanja od strane fanova izlaze na bis i izvode „Waving hands“ i „So obvious“, a onda i na drugi bis, ovoga puta sa obradom čuvene „Warm Leatherette“ Daniel-a Miller-a.
Šta reći na kraju? Scena u Srbiji možda nikad nije ni postojala. Rivjavl 80-ih se možda nikad nije ni dogodio. Ali ovo, ovo je bio jedan izvanredan događaj, u to sam siguran.
tekst - nikola uroŠeviĆ
fotografije - draginja mariĆ
|
|
